Благословио: Његово Високопреосвештенство архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије

ИСТРОШИО СЕ ОВАЈ СВЕТ

После исповести браће напокон сам дошао у своју келију. Унаоколо је шума. Све је ушушкано у густу таму; већ одавно је пала ноћ. Обитељ је негде доле, у околини нема живе душе и само киша, киша. Моја мајушна кућица се изгубила међу мокрим жбуњем и високом травом, у овим бесконачним млазевима кише, као чамчић који је са свих страна окружен водом, која удара по крову, по зидовима, бије у стакла. Али, унутра је суво и топло; мутно, невесело светли керозинска лампа са задимљеним стаклом, у углу с иконама гори кандило и овом малом простору придаје значај и смисао...

Седим изнемогло, слушам тишину – тачније, добовање кише. Некако ми је тужно на срцу, пусто. Све је мртво унаоколо. Дању, кад човек гледа наш спољашњи манастирски живот, чини се да се нешто ради, да наш «бродић» плива пуним једрима у срећну даљину. Али ето, после овакве вечерње исповести, кад се скине завеса варљивих спољашњих послова, шарене испразности, вештачких речи и гестова, кад се обнажи од свега нагота изранављених душа, дубоко разједених губом страсти, душа тако одједном тужно, тако безнадежно почне да боли.

Киша још увек пада, као да се цео свет поделио на мале чамце који усамљено плове и свако је насамо с овим морем, хладним, страшним, безданим, насамо је с овим душевним мраком, с оном злокобном тамом из које се с времена на време помаљају некакве страшне њушке, злобно и подмукло се смеше, плаше нас и опет нестају у густој тами ноћи.

Доћи ће дан и донеће само привид светла, илузију бодре делатности и плодног рада. У ствари, већ је одавно глува, црна невиделица обавила овај свет! Како је мало вере остало у нама, како је мало живота у нашем духу! Нека тешка сила све вуче надоле, као да се земљина гравитација вишеструко појачала: све је постало неиздрживо тешко у духовном смислу; као да све душевне снаге притиска олово, човек не може да се мрдне, да учини одлучан покрет. Сви исповедају хладноћу, досаду, потпуни недостатак осећаја за молитву, чак страх пред сваким духовним делањем, тромост, сањивост, брбљање и шаљивост, преједање, униније, озлојеђеност... Све хришћанско се чини невољно, «под палицом», просто због рачунице неке пристојне логике, без душе, без радости, као да се Богу плаћа тежак данак. Сви осећају некакву окамењеност срца, које никако неће да омекша, ни од молитве, ни од читања, и ако понекад на кратко као да спадне с душе, исто тако се опет враћа на своје обично место! Очигледно је да нас све више гуши управо дух одступања који су свети оци прошлог века већ запажали веома појачао, за који су предсказивали да ће се све више и више ширити у свету; то је као угљен-моноксид, који разједа очи, увлачи се у ноздрве, у грчевима прекида дисање и истовремено успављује, обавија свест неким хаотичним бунилом. Све је теже наћи гутљај свежег ваздуха, одбацити од себе хаотично гомилање мисли, подићи очи према небеском плаветнилу. Како се истрошио освај свет! Већ су и млади и зелени као раслабљени старци.

Izdavač: Manastir Podmaine
Strana: 312
Povez: meki
Pismo: ćirilica
Format: 14.5x21 cm
Godina izdanja: 2014
ISBN: 978-9940-644-14-7