Blagoslovio: Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop cetinjski mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije

ISTROŠIO SE OVAJ SVET

Posle ispovesti braće napokon sam došao u svoju keliju. Unaokolo je šuma. Sve je ušuškano u gustu tamu; već odavno je pala noć. Obitelj je negde dole, u okolini nema žive duše i samo kiša, kiša. Moja majušna kućica se izgubila među mokrim žbunjem i visokom travom, u ovim beskonačnim mlazevima kiše, kao čamčić koji je sa svih strana okružen vodom, koja udara po krovu, po zidovima, bije u stakla. Ali, unutra je suvo i toplo; mutno, neveselo svetli kerozinska lampa sa zadimljenim staklom, u uglu s ikonama gori kandilo i ovom malom prostoru pridaje značaj i smisao...

Sedim iznemoglo, slušam tišinu – tačnije, dobovanje kiše. Nekako mi je tužno na srcu, pusto. Sve je mrtvo unaokolo. Danju, kad čovek gleda naš spoljašnji manastirski život, čini se da se nešto radi, da naš «brodić» pliva punim jedrima u srećnu daljinu. Ali eto, posle ovakve večernje ispovesti, kad se skine zavesa varljivih spoljašnjih poslova, šarene ispraznosti, veštačkih reči i gestova, kad se obnaži od svega nagota izranavljenih duša, duboko razjedenih gubom strasti, duša tako odjednom tužno, tako beznadežno počne da boli.

Kiša još uvek pada, kao da se ceo svet podelio na male čamce koji usamljeno plove i svako je nasamo s ovim morem, hladnim, strašnim, bezdanim, nasamo je s ovim duševnim mrakom, s onom zlokobnom tamom iz koje se s vremena na vreme pomaljaju nekakve strašne njuške, zlobno i podmuklo se smeše, plaše nas i opet nestaju u gustoj tami noći.

Doći će dan i doneće samo privid svetla, iluziju bodre delatnosti i plodnog rada. U stvari, već je odavno gluva, crna nevidelica obavila ovaj svet! Kako je malo vere ostalo u nama, kako je malo života u našem duhu! Neka teška sila sve vuče nadole, kao da se zemljina gravitacija višestruko pojačala: sve je postalo neizdrživo teško u duhovnom smislu; kao da sve duševne snage pritiska olovo, čovek ne može da se mrdne, da učini odlučan pokret. Svi ispovedaju hladnoću, dosadu, potpuni nedostatak osećaja za molitvu, čak strah pred svakim duhovnim delanjem, tromost, sanjivost, brbljanje i šaljivost, prejedanje, uninije, ozlojeđenost... Sve hrišćansko se čini nevoljno, «pod palicom», prosto zbog računice neke pristojne logike, bez duše, bez radosti, kao da se Bogu plaća težak danak. Svi osećaju nekakvu okamenjenost srca, koje nikako neće da omekša, ni od molitve, ni od čitanja, i ako ponekad na kratko kao da spadne s duše, isto tako se opet vraća na svoje obično mesto! Očigledno je da nas sve više guši upravo duh odstupanja koji su sveti oci prošlog veka već zapažali veoma pojačao, za koji su predskazivali da će se sve više i više širiti u svetu; to je kao ugljen-monoksid, koji razjeda oči, uvlači se u nozdrve, u grčevima prekida disanje i istovremeno uspavljuje, obavija svest nekim haotičnim bunilom. Sve je teže naći gutljaj svežeg vazduha, odbaciti od sebe haotično gomilanje misli, podići oči prema nebeskom plavetnilu. Kako se istrošio osvaj svet! Već su i mladi i zeleni kao raslabljeni starci.

Izdavač: Manastir Podmaine
Strana: 312
Povez: meki
Pismo: ćirilica
Format: 14.5x21 cm
Godina izdanja: 2014
ISBN: 978-9940-644-14-7