"Антоније Ђурић— највећи део свога раднога века провео је радећи као новинар у 'Експрес политици'. Био је једини новинар у 'Политикиној' кући који је јавно исказивао своје православна и српска национална убеђења. Знало се за његова тамновања и, за чудо, за те речи нису га дирали. Средином друге половине седамдесетих година двадесетога века у 'Експрес политици' почео је да излази његов фељтон 'Солунци говоре' што је овом листу тада донело велики углед и тираж. Тада је српској јавности први пут скренута пажња да у српском народу, ту међу њима, живе часни људи, витезови, ратници из Првога светскога рата. После фељтона Ђурић је објавио и књигу под истим насловом чије се прво издање појавило 1978. године и до сада доживело девет издања. Десето се управо припрема. Тек после Ђурићевог фељтона и књиге почели су у Србији да се пишу научни и публицистички радови који су се бавили српским јунацима из Првог светског рата.
Већ у првој књизи Ђурић се показао као изузетно занимљив писац документарне прозе. Већина његових ликова су постојали, били су живи када су се њихове животне приче појављивале у Ђурићевим књигама. Сви његови ликови се појављују под правим именима, у догађајима који су се заиста десили. Ни речи које они изговарају нису измишљене него су стварно изговорене. Сви његовијунаци су светосавци који делају по принципима видовданске етике, спремни да се жртвују за националне идеале. То правило важи и за равногорце о којима је Ђурић писао. Већину Равногораца који се такође јављају под стварним именима пратиле су велике животне недаће, трагедије, тамнице. Али, што је занимљиво, ти Ђурићеви ликови нису сломљени, они су до задњег даха усправни држећи се својих идеала, свесни да за савезника имају Божију правду и истину. Те законитости понављају се и у другим Ђурићевим књигама: 'За част отаџбине', 'Крај Мораве у долини наде', 'Обавештајац каплар Милоје', 'Жене солунци говоре', 'Равногорци говоре', 'Црвена куга'."
Јово Бајић
